IT prekvalifikacija - Istina o online testiranju, obuci i selekciji

IT prekvalifikacija - pojam koji je u poslednje dve godine izazvao ogromnu pažnju u Srbiji. Hiljade ljudi, od onih bez posla do onih koji žele radikalnu promenu karijere, prijavilo se za besplatan program obuke u IT sektoru koji finansira država. Online testiranje, selekcija, kursevi programiranja i obećana praksa postali su tema o kojoj se raspravlja na svakom ćošku interneta. Međutim, iza blistave najave kriju se brojna pitanja, nedoumice i razočaranja. Ovaj članak donosi iscrpnu analizu celog procesa - od prvog kontakta sa mejlom za testiranje, preko samih testova, do drugog kruga i konačnog upisa na kurseve - na osnovu stvarnih iskustava kandidata koji su prošli kroz program, ali bez navođenja imena ili ličnih podataka.

Šta je zapravo IT prekvalifikacija?

Program je osmišljen kao kratkoročni pilotski projekat sa ciljem da brzo poveća broj IT talenata na tržištu rada. Finansira ga Vlada Republike Srbije u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). U prvoj fazi učestvovalo je stotinu polaznika i četiri organizatora obuka, dok je u drugoj fazi planirano 900 mesta. Međutim, kako su vreme i okolnosti pokazali, broj mesta je naknadno smanjen na 700 za celu Srbiju, što je izazvalo prvo ozbiljno nezadovoljstvo među kandidatima.

Prema zvaničnim informacijama, obuka treba da traje od tri do šest meseci i da obuhvati 250 časova nastave i 160 časova prakse, uz dodatnih 250 časova samostalnog rada. Polaznici su u obavezi da plate jednokratnu participaciju od oko sto evra - što je mnogo manje od komercijalnih kurseva, ali i dalje izaziva pitanja o opravdanosti troška s obzirom na to da mnogi smatraju da se slično znanje može steći besplatno na internetu.

Prvi krug: Online testiranje - lavirint logike, engleskog i psiholoških profila

Kada je konkurs konačno otvoren, prijavilo se gotovo 12.000 ljudi. Organizatori su odlučili da prvu selekciju sprovedu putem online testova koji su uključivali nekoliko celina: test engleskog jezika, nizove brojeva, analogije, radnu memoriju, prepoznavanje razlika u kvadratima, reči suprotnog i istog značenja, kao i testove ličnosti i profesionalne orijentacije. Testiranje je bilo vremenski strogo ograničeno - pojedini segmenti imali su samo dva minuta, a ceo proces mogao je da traje i do tri sata neprekidnog rada.

Kandidati koji su među prvima završili test opisivali su ga kao izuzetno naporan i iscrpljujući. Jedna od najčešćih zamerki bila je da zadaci nemaju mnogo veze sa IT strukom, već predstavljaju klasične testove inteligencije i psihološke procene. „Kao da traže profil kandidata koji je kao mali bio vunderkind, a u međuvremenu se izgubio, pa će sad da ga lansiraju u zvezde“, glasio je jedan od komentara. Mnogi su se pitali da li ovakav pristup zaista može da identifikuje ljude koji imaju potencijal za programiranje.

Poseban problem predstavljao je test sa nizovima brojeva - 30 zadataka za 15 minuta, gde je za svaki trebalo uočiti obrazac. Većina učesnika nije stigla da uradi sve, a neki su priznali da su na kraju jednostavno nasumično kliktali odgovore. Tu su bili i zadaci sa crvenim i plavim krugovima, gde je trebalo odabrati najbolje, drugo najbolje i najgore rešenje za nastavak niza - segment koji je zbunio i one koji inače vole logičke izazove.

Engleski jezik je bio eliminacioni - ko ne pređe prag od 11 poena, automatski ispada. Međutim, prema rečima polaznika, test engleskog bio je relativno lak i većina ga je položila sa po 19 ili 20 poena. Ono što je dodatno frustriralo jeste deo koji se zvao upitnikm, gde su gotovo svi prijavili 0 poena - što je kasnije protumačeno kao prikaz rezultata psiho testa, a ne klasično bodovanje.

Kako izgledaju rezultati i šta znače sve te šifre?

Nakon testiranja kandidati su odmah dobili sirove rezultate sa šiframa testova: tengma2 (engleski), arr (numerički nizovi), al4d (sinonimi i antonimi), onet_por (upoređivanje imena), ps (kutije sa znacima), swapsm (rotacija brojeva) i drugi. Međutim, rang lista koja je kasnije objavljena nije prikazivala broj poena, već procenat u odnosu na najbolje rangiranog kandidata. Prvoplasirani je imao 100%, a svi ostali su izraženi u odnosu na njega. Ovo je dovelo do zabune - onaj ko je uradio 99% testa mogao je biti rangiran na stotom mestu, što je mnoge navelo na pomisao da je sistem namešten.

Analiza rezultata pokazala je da je pored logičkih sposobnosti ogromnu ulogu igrao i psihološki profil. Vrednosti poput upornosti, tolerancije na stres, inicijative, saradnje, brige za druge, konvencionalnosti i analitičkog razmišljanja merene su kroz dugi upitnik od 144 pitanja na kraju testa - baš kad su ljudi bili mentalno iscrpljeni. Namera je bila da se dobije iskreniji odgovor, ali mnogi se pitaju koliko je to validno kada umor diktira izbore.

Selekcija škola i drugi krug - razočaranje i nelogičnosti

Od 12.000 prijavljenih, nakon prvog testiranja rangirano je 2.042 kandidata. Međutim, umesto prvobitno obećanih 900 mesta, objavljeno je da će ih u drugom krugu biti samo 700, i to sa drastičnim disbalansom po gradovima: Beograd 490, Niš 80, Novi Sad 45, Čačak 33, Valjevo 20, Subotica i Zrenjanin po 16. Kragujevac, Kraljevo, pa čak i kosovski gradovi nisu dobili nijedno mesto. Ovo je izazvalo burne reakcije - „kako neko ko je 100. na rang listi može da ispadne samo zato što živi u pogrešnom gradu?“, pitali su se razočarani učesnici.

Drugi krug je podrazumevao da kandidati pošalju listu od tri želje - birali su između ponuđenih škola i programskih jezika (Java, JavaScript, PHP, .NET, C#). Zatim su te škole organizovale svoje dodatne testove i intervjue. Međutim, pokazalo se da je broj prijavljenih daleko veći od broja mesta, pa su se neke škole već na osnovu motivacionih testova unapred odlučivale koga će zvati. Recimo, metropolitan je od 209 prijavljenih eliminisao gotovo polovinu pre nego što su uopšte stigli do testa, a preostalima je dodeljivao poene po nekim internim kategorijama koje nikada nisu potpuno objašnjene.

Jedan od ključnih momenata drugog kruga bio je i ugovor o obuci koji je obavezivao polaznika da u slučaju odustajanja nakon 20% odslušanog programa plati punu cenu kursa - iznos od 1.500 do 2.000 evra. Mnogi su to doživeli kao pretnju i odustali, plašeći se da neće moći da isprate intenzivan tempo. Bilo je i onih koji su bili zaposleni i nisu mogli da prisustvuju predavanjima svakog radnog dana od 9 do 18 časova, pa su automatski ispali iz trke.

Iskustva onih koji su prošli - intervjui, testovi i neizvesnost

Oni koji su ipak stigli do intervjua svedoče o različitim pristupima škola. Na Elektrotehničkom fakultetu (ETF) test je sadržao 25 pitanja koja su uključivala digitalnu pismenost i logičke zadatke, a u primerima su se našli zadaci poput „petnaestog zadatka“ - sabiranje brojeva uz pamćenje ostatka, te pitanje o razlici u ishodu kada se karte za bioskop kupuju pojedinačno ili grupno. Kandidati su se mučili da daju složena objašnjenja, dok su procenitelji tražili da uoče sve faktore - vreme, troškove, verovatnoću da svi sede zajedno.

Sa druge strane, neke privatne škole (poput onih koje nude JavaScript kampove) testirale su kandidate putem kratkih online upitnika sa osnovnim pitanjima o hardveru, operativnim sistemima i pretraživačima - zadaci koje većina polaznika foruma opisuje kao „smešno lake“. Postavljalo se pitanje da li je to uopšte testiranje ili samo formalnost, a odluka je padala na intervjuima gde su merili motivaciju i spremnost na intenzivno učenje.

Novi Sad je imao posebnu proceduru - Vojvođanski klaster naprednih tehnologija organizovao je testiranje svih kandidata koji su ih stavili kao prvu želju, a zatim je na osnovu rezultata pozvao dvostruko više ljudi na razgovor. Njihov ugovor predviđao je obavezu ostanka u Srbiji 12 meseci nakon završene obuke, kao i plaćanje pune cene kursa u slučaju ranog napuštanja. Mnogi su se pokajali što su odabrali baš taj grad, s obzirom na to da je od prvobitno najavljenih 200 mesta za celu pokrajinu ostalo samo 45.

Kritike i sumnje u regularnost - „nameštaljka“ ili nužno zlo?

Od samog početka, pojavile su se tvrdnje da je čitav projekat namešten. Navodno su se u prošloj fazi dešavali slučajevi da se ljudi ne pojave na drugom testiranju, a da su onda naknadno ubacivani drugi kandidati, pomerajući rang liste. Iako nema zvaničnih dokaza, forumom su kružile priče o pozivima „preko veze“ i selektivnom odabiru psiholoških profila. Organizatori su odgovarali da se konačan odabir vrši u skladu sa potrebama škola i tržišta.

Najveća zamerka odnosila se na netransparentnost bodovanja. Kandidati su dobijali tabelu sa procentima i šiframa, ali bez jasnog objašnjenja šta koji skor znači. „Konvencionalni 3,59%“ ili „tolerancija na stres 94,8%“ - podaci koji su zbunjivali i profesionalce u ljudskim resursima, a kamoli prosečnog čoveka. Dodatno, ono čuveno „0“ na upitniku ličnosti (upitnikm) tumačeno je na deset načina, ali zvanično nikad objašnjeno.

Posebno je kritikovana činjenica da su se testovi inteligencije i ličnosti mogli vežbati unapred, pa su neki kandidati koji su se ozbiljno pripremili i „nabubali“ šablone prolazili bolje nego oni sa stvarnim potencijalom. S druge strane, neko ko je već radio slične testove (Mensa, prošli IT projekti) imao je veliku prednost, jer su obrasci već bili poznati.

Da li IT prekvalifikacija zaista osposobljava za tržište rada?

Stručnjaci iz IT industrije često ističu da se programiranje ne može naučiti za 3-4 meseca. Ovo je kurs za sticanje osnova, a ne za stvaranje junior developera spremnog za posao. Kako je jedan učesnik diskusije slikovito opisao: „To je kao da nekoga učiš da vadi slepo crevo, a da mu nisi objasnio anatomiju“. Osnove JavaScripta, Jave ili PHP-a mogu se pokupiti, ali bez dubokog razumevanja objektno-orijentisanog programiranja, algoritama i struktura podataka, konkretan angažman je daleko.

Praksa koja je obećana u okviru programa pokazala se kao jedna od najvećih nepoznanica. Iako je u početku najavljivano da će preko 75% polaznika dobiti praksu, u realnosti su mnoge škole obezbedile mesta za tek polovinu polaznika. ETF inovacioni centar primao je 28 od 40, dok su neki privatni organizatori nudili svega nekoliko mesta. Iskusni IT profesionalci upozoravaju da ni završen fakultet ne garantuje posao, a kamoli višemesečni kurs. Firme traže ljude sa gotovim znanjem i projektima, a juniori mahom dobijaju neplaćene prakse.

Pojedini polaznici su kasnije priznali da su nakon obuke nastavili da uče samostalno, kombinujući besplatne online kurseve (edX, Coursera, freeCodeCamp, Udemy), knjige i video tutorijale. Tek posle 12-14 meseci intenzivnog rada i izrade sopstvenih projekata, uspeli su da se pojave na tržištu. Drugim rečima, IT prekvalifikacija je mnogima poslužila samo kao odskočna daska i motivacioni podsticaj, a ne kao gotovo rešenje za karijeru.

Saveti za one koji planiraju da se prijave u narednim ciklusima

Ako razmišljate da konkurišete na slične programe, evo nekoliko konkretnih preporuka na osnovu iskustava hiljada kandidata:

• Pripremite se za testiranje unapred. Vežbajte numeričke nizove, logičke matrice, analogije, sinonime i antonime. Postoje zbirke zadataka za Mensu i testove inteligencije koje mogu pomoći da se upoznate sa tipovima pitanja.
• Engleski jezik je eliminacioni. Iako nije težak, ne dozvolite da vas iznenadi. Obavezno pređite osnovne gramatičke konstrukcije i vokabular.
• Ne potcenjujte test ličnosti. On se vrednuje, i to veoma ozbiljno. Odgovarajte iskreno, ali imajte na umu da traže stabilne, uporne, saradljive ljude koji mogu da podnesu stres. Izbegavajte krajnosti osim ako to nije zaista vaš profil.
• Informišite se o školama pre nego što ih stavite na listu želja. Proverite da li nude praksu, kolika je verovatnoća da dobijete posao posle kursa, kakav je ugovor. Neki zahtevaju da budete potpuno slobodni svakog radnog dana - to može biti neizvodljivo ako ste zaposleni.
• Računajte na samostalno učenje. Kurs vam daje samo osnovu. Budite spremni da nakon njega provedete sate i sate kodirajući, praveći projekte i učeći napredne koncepte. Bez toga, sertifikat ne vredi mnogo.
• Ispratite iskustva prethodnih generacija. Iako zvanične informacije stižu sa zakašnjenjem, forumi i društvene mreže su prepuni realnih priča. One su dragocene da biste znali šta vas čeka i da ne gradite nerealna očekivanja.

Zaključak: Vredelo je - ali ne onako kako ste očekivali

IT prekvalifikacija koju sprovodi država svakako je plemenita ideja - povećanje broja stručnjaka u sektoru koji napreduje. Međutim, sprovođenje je pokazalo mnoge slabosti: netransparentnu selekciju, gubljenje vremena na testove koji ne mere sposobnost za kodiranje, nejednaku geografsku raspodelu i pravne zamke u ugovorima. Ipak, za ogroman broj ljudi ovo je bila prilika da se prvi put susretnu sa svetom programiranja. Mnogi su dobili podsticaj da nastave sami, upišu dodatne kurseve i na kraju - pronađu svoje mesto u IT industriji.

Da li ćete se prijaviti? Ako ste spremni na borbu, stres i mnogo samostalnog rada - možda. Ali zapamtite, diploma ili sertifikat nisu magični štapić. Pravi uspeh dolazi iz znanja stečenog grejanjem stolice, a ne iz liste želja i pozdravnog mejla sa procentima.

U svakom slučaju, jedno je sigurno: diskusija o ovom programu nastaviće se i narednih godina, jer potreba za IT kadrovima raste, a državni projekti će, izgleda, uvek biti praćeni kontroverzama. Ako ste i sami prošli kroz ovu avanturu, ne zaboravite da podelite svoje iskustvo - jedino tako možemo zajedno da unapredimo buduće konkursa i olakšamo put onima koji tek dolaze.