Književni kompas: Putovanje kroz ukuse, navike i strasti ljubitelja pisane reči

Zamislite na trenutak veliku, zamišljenu čitaonicu ispunjenu mirisom starih listova i tihim šuštanjem okretanja stranica. U toj prostoriji nalazi se šaroliko društvo zaljubljenika u pisanu reč, ljudi koji dišu za priče, koji u rečenicama pronalaze utočište, pobunu, utehu i uzbuđenje. Da sednemo s njima, da im postavimo pitanja koja muče svakog strastvenog čitaoca, dobili bismo ogromnu, raznoliku i fascinantnu mapu književnog ukusa. Upravo to je pred nama - zamišljeni razgovor, skup ispovesti i preporuka koje osvetljavaju kako živimo sa knjigama, šta nam one znače i kako oblikuju naš unutrašnji svet.

Ova refleksija nije vodič, već svojevrsni mozaik. Sastavljena je od iskrenih, ponekad i kontradiktornih stavova koji pokazuju da ne postoji jedinstven način da se voli i razume književnost. Od omiljenog pisca do naslova koji su nas razočarali, od prve pročitane slikovnice do najdubljih filozofskih promišljanja - ovo je putovanje kroz srca i umove posvećene umetnosti čitanja.

Prvi susreti i večni tragovi

Svako od nas ima priču o prvoj knjizi. Ne onoj iz bukvara, već onoj koja nas je uhvatila za dušu i odvukla u svet u kojem slova postaju slike. Za mnoge, ta prva ljubav seže u rano detinjstvo. Jedna čitateljka se priseća: "Znam da sam pre nego što sam je pročitala, svaki dan gledala slike i želela da mi neko napravi kućicu kao njegovu. Tad još nisam znala da čitam." Taj instinktivni poriv ka narativu, čak i pre nego što dešifrujemo znake, svedoči o ljudskoj potrebi za pričom.

Mnogima je prva prava knjiga bila Hajdi, pročitana sa devet godina, i ona ostaje urezana u sećanje kao sinonim za toplinu i utehu. Drugi su se, pak, već sa šest ili sedam godina dohvatili ozbiljnog štiva poput Tolstojeve trilogije Detinjstvo, dečaštvo, mladost, jedva čekajući trenutak mira pred spavanje da nastave sa čitanjem. Sećanja su protkana naslovima poput Orlovi rano lete, Andersenove bajke, Ježeva kućica ili pak nezaboravna slikovnica Pedaljped.

Detinjstvo bez obaveza je i period kada se rađa pravi čitalački apetit. Neko se seća da je sa četiri godine dobio komplet od šest knjižica sa po šest bajki i da ih i dalje s ljubavlju čuva. Drugi su gutali sve, od Pipi Duge Čarape do Lafontenovih basni. U tim ranim godinama, knjiga nije bila izvor znanja, već magični prolaz. Divno je i pomalo tužno sećanje na to kako su roditelji pokušavali da ograniče vreme za čitanje, a dete bi krišom, pod jorganom sa baterijskom lampom, nastavljalo svoju noćnu avanturu, menjajući se pritom iz nemirnog deteta u smirenog sanjara. Te prve knjige su seme iz kojeg raste čitalačka strast - a među njima se često ističe i jedan univerzalni klasik, Mali princ, koji je generacijama bio prvi susret sa filozofijom tuge i lepote.

Pubertet i knjige koje nas uzdrmanu

Prelazak u tinejdžerske godine često donosi i drastičan zaokret u čitalačkom ukusu. To je doba kada knjiga može da ostavi traumu, prosvetljenje ili, najčešće, oboje. Jedan od naslova koji se neumitno provlači kroz sećanja je potresna ispovest Mi deca sa kolodvora Zoo. Gotovo bez izuzetka, oni koji su je čitali u pubertetu opisuju osećaj jeze i besanice. "Mislim da petnaest dana posle čitanja nisam spavala", glasi jedan očekivani komentar, dok drugi dodaje da se od fotografija u knjizi i dan-danas stresu. Ta sirova, dokumentaristička potresnost ostavila je neizbrisiv trag na čitavu generaciju.

Pored nje, tu su i drugi snažni doživljaji: neko se priseća Nušićeve autobiografije i Dnevnika Ane Frank kao dela koja su oblikovala pogled na svet. Za neke je to bio serijal Grička vještica, za druge mukotrpno, ali nagrađujuće iskustvo sa Božanstvenom komedijom, pročitanom "jako rano" i doživljenom na potpuno drugačiji način nego u kasnijim, zrelijim čitanjima. Upravo u toj razlici leži čar - knjiga raste zajedno sa čitaocem. Dela Branka Ćopića, pak, pružaju vedriju, ali ništa manje važnu utehu, budeći nostalgiju za bezbrižnijim danima.

Posebno mesto zauzima i priča o ljubavi između zrele žene i blago retardiranog mladića, koju su neki čitali kao tinejdžeri, ne razumevajući je u potpunosti, ali osećajući njenu snagu. Te polurazumljene, ali emotivno nabijene priče često su one koje nas najduže prate. Tu su i dela naše domaće scene koja se otkrivaju u tim godinama - Crnjanski, Andrić, Pekić - postaju stubovi jednog ozbiljnijeg čitalačkog identiteta, a Crna braća Lize Tecner donose priču o prijateljstvu i nepravdi koja se pamti čitavog života.

Lektira: ljubav, mržnja i "čekajući Godoa"

Nema teme koja kod čitalaca izaziva burnije reakcije od školske lektire. Pitanje "Da li ste voleli da čitate lektire?" otvara Pandorinu kutiju. Odgovori su polarizovani, od "gutala sam ih, jela" do "nisam volela jer me niko neće terati da čitam". Ono što je svima zajedničko jeste da je čitanje pod moranjem potpuno drugačije iskustvo.

Mnogi priznaju da su i pre obavezne lektire čitali ozbiljna dela, pa su im školske preporuke delovale kao nepotrebno ograničenje. Ipak, veliki broj čitalaca je upravo kroz lektiru otkrio svoje najveće ljubavi. Ana Karenjina izaziva duboke podele: za jedne je to remek-delo koje se čita u dahu, a za druge "preobimno i preširoko za moj ukus", delo koje ih nije impresioniralo ni iz trećeg pokušaja. Slično je i sa Na Drini ćuprija - dok je jedni smatraju jednom od najdražih knjiga, druge je beskrajno smorila, iako su joj se kasnije u životu možda i vratili.

Posebnu kategoriju čine knjige koje su postale "noćna mora". Tu se gotovo uvek spominje Tihi Don, čije je obim od preko dve hiljade strana bio kamen spoticanja. S druge strane, postoje dela koja su gotovo svi voleli: Zločin i kazna, Proces, Derviš i smrt, Stranac. A tu je i Hazarski rečnik, delo koje izaziva strahopoštovanje i konfuziju u jednakoj meri. Ima i onih koji su se mučili sa Kafkinim Procesom, smatrajući ga užasno smornim, dok drugi ne razumeju zašto nas njime "terorišu". Jedno od najiskrenijih priznanja glasi: "Lektire su smanjivale raspoloživo vreme za čitanje drugih, interesantnijih stvari", što savršeno oslikava buntovnički duh svakog strastvenog čitaoca. A ipak, i pored svega, gotovo svi priznaju da su te knjige, hteli to ili ne, oblikovale njihov intelektualni pejzaž i dale teme za razmišljanje koje se ne nalaze u zabavnoj literaturi.

Omiljeni pisci, razočaranja i pitanje izbora

Kad se vodi ovako intiman razgovor, neminovno se dolazi do pitanja o omiljenom piscu. Odgovori su raznoliki koliko i ljudi koji ih daju. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski su nepokolebljivi stubovi srpske književnosti. Od stranih autora, uvek i svuda je Šekspir. Zatim tu su Dostojevski, Kami, Hese, Orvel, Haksli, Selimović. Spominju se i Den Simons, Žil Vern i Rodžer Zelazni - što pokazuje da se ljubav prema epskoj fantastici i avanturi savršeno slaže sa klasičnim obrazovanjem. Gabrijel Garsija Markez je za mnoge vrhunac magijskog realizma, dok Justejn Gorder ima svoju vernu publiku. Zanimljivo je da se među omiljenima našao i Bora Stanković, Aleksa Šantić, što govori o dubokoj ukorenjenosti domaće klasike u čitalačkom senzibilitetu.

Ali gde ima ljubavi, ima i razočaranja. Knjiga od koje se dosta očekivalo, a koja je razočarala, često je upravo Sofijin svet čiji stil pisanja mnogima nije legao. Jedna čitateljka duhovito opisuje svoj utisak o Devojci sa pomorandžama: "Tresla se gora, rodio se miš - celu knjigu nas priprema na nešto veliko, a kraj bez veze." Druga velika razočaranja su Seobe, koje su mnoge "ubile u pojam", te Ime ruže Umberta Eka, za koju su neki smatrali da je smorila iako su je drugi proglasili remek-delom. Zanimljivo je da se na listi razočaranja našao i Bil Brajson, kao i pojedina dela Selimovića, što potvrđuje da čak i najvoljeniji pisci mogu imati delo koje nam jednostavno ne legne.

A kako se uopšte biraju knjige? Proces je duboko ličan i često intuitivan. Većina kombinuje više faktora: preporuku osobe u čiji se ukus veruje, kratak sadržaj na poleđini, a nekad i naslov i izgled korica. "Ponekad se desi da izaberem knjigu i na osnovu tematike, u smislu da sam možda raspoložena za određenu temu, pa onda pretražim i nađem nešto", kaže jedna ispitanica, dok druga dodaje: "Otvorim random mesto u knjizi i pročitam koji red - to prilično pomogne da se opredelim." Naravno, ime pisca je često presudno. Ako je neko oduševljen Andrićem ili Crnjanskim, gotovo sigurno će posegnuti za njihovim manje poznatim delima. Na kraju, veliki broj čitalaca jednostavno ode u knjižaru i pusti da ih knjiga "pronađe".

Čitalački univerzum: omiljeni žanrovi i večne dileme

Raznolikost čitalačkih apetita je ogromna. Dok neki ne mogu da zamisle život bez istorijskih romana i trilera, drugi se kunu u epsku fantastiku, klasike ili psihološke drame. Omiljeni književni žanr je ogledalo ličnosti; ljubitelji istorijske fikcije uživaju u preplitanju činjenica i mašte, dok poklonici trilera i detektivskih romana traže intelektualnu zagonetku i napetost. Ima i onih koji su "kompulsivni čitači" i gutaju sve što im dođe pod ruku, ali priznaju da je njihov "guilty pleasure" upravo chick lit - lagana literatura za opuštanje. Ipak, kapitalna dela svetske i domaće književnosti, poput onih Dostojevskog, Tolstoja, Andrića i Selimovića, zauzimaju posebno mesto i retko ko ostaje ravnodušan na njihovu veličinu, čak i kad ih ne voli.

Kada je reč o domaćoj književnosti koja nije obavezna lektira, spisak je impresivan. Petrijin venac Dragoslava Mihailovića se ističe svojom sirovom snagom jezika naroda. Tu su zatim i Goran Petrović, Borislav Pekić, Slobodan Selenić, kao i Mir Jam koja je za mnoge sinonim za idealizovanu romantiku. Spominje se i Momo Kapor, čiji se opus podrazumeva i ne voli se razgovarati s ljudima koji ga ne cene. Miodrag Bulatović, Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Svetlana Velmar Janković - sva ta imena svedoče o bogatstvu srpske književne scene koja se pruža daleko izvan školskog programa. Zanimljivo je da se među omiljenim delima našao i Bekim Fehmiu sa svojom knjigom "Blistavo i strašno".

Ipak, klasici srpske književnosti nisu svima dragi. Dok se Miloš Crnjanski za mnoge smatra genijem, drugi priznaju da im njegov stil jednostavno ne prija, da je "pretežak, previše ljudski nesrećan" i da ih "guši" njegova lirska proza. Danilo Kiš i Milorad Pavić takođe izazivaju podele. Jedna čitalac objašnjava: "Crnjanski je težak. Posle svake rečenice ostanem zamišljena. Ali on ispunjava nas ljubitelje same reči, lirike u prozi." Tu leži ključ: kvalitet se ne osporava, ali čitalački doživljaj je nepobitno subjektivan. Od pravaca, najviše poklonika ima realizam, iako romantizam i avangarda imaju svoje verne sledbenike.

Likovi koji nas opsedaju i zanrovi psihologije

Književnost ne bi bila to što jeste bez svojih nezaboravnih junaka. To su figure u čijim psihološkim portretima prepoznajemo sebe, u koje se zaljubljujemo i koje pamtimo kao da su stvarni ljudi. Lik koji se neizostavno spominje je Raskoljnikov iz Zločina i kazne, čija unutrašnja borba opseda generacije. Tu je i ana karenjina, tragična junakinja koja izaziva i divljenje i osudu, kao i Merso, ravnodušni antijunak iz Kamijevog Stranca. Fermina Daza iz Markesovog "Ljubav u doba kolere" ostavlja utisak svojom snagom da izabere između dve ljubavi i dosledno živi svoju odluku.

Posebna kategorija su "knjiške simpatije" - likovi u koje smo se figurativno zaljubili. Tu prednjače bajronovski junaci: misteriozni, inteligentni, ironični. Gospodin Darsi iz Gordosti i predrasuda je večiti favorit, kao i Hitklif iz Orkanskih visova, koji je toliko uzburkao emocije čitateljki da ga je jedna "taman zaboravila", pa se ponovo setila. Kapetan Koreli, Vronski, knez Levin - svi su oni oblikovali ideal romantičnog partnera. Naravno, tu je i šarm junaka Harolda Robinsa, oličenje sirove muževnosti i antiheroja sa ulice. Zanimljivo je da mnogi priznaju fascinaciju Oblomovim, čuvenim lenjivcem iz Gončarovljevog romana, čija apatija deluje istovremeno odbojno i neodoljivo poznato.

A gde se u svemu tome pronalazimo mi sami? Neko se identifikuje sa sanjarenjem Marije Bolkonske iz Rata i mira, njenom verom u unutrašnju lepotu. Drugi se prepoznaju u Koštani Bore Stankovića, slobodnoj i strastvenoj duši. Jedan od najzanimljivijih odgovora je: "Pa ja sam Mali princ." Ova jednostavna rečenica govori više od svake analize - u tom liku mnogi vide esenciju svoje usamljenosti, radoznalosti i potrage za smislom.

Formiranje lične biblioteke i čitalački rituali

Postoji velika razlika između čitanja knjige i posedovanja knjige. Za istinske ljubitelje, lična biblioteka je svetinja. Pitanje da li više vole da knjigu pozajme i vrate ili da je poseduju, otkriva dve vrste ljudi: one koji su sentimentalno vezani za fizički predmet i one kojima je bitno samo iskustvo čitanja. "Obožavam da sam okružena tim malim čarobnim svetovima zarobljenim između korica", glasi jedan od poetičnih odgovora. Drugi pak priznaju da su pomalo opsednuti i da knjige pozajmljuju sa jasnom napomenom da ih žele natrag u istom stanju - bez fleka, cepanja ili "magarećih ušiju", koje izazivaju pravu jezu kod svakog ljubitelja knjiga.

Rituali su važni. Dok jedni koriste isključivo lepe bukmarkere, često kupljene kao suveniri sa putovanja, drugi su funkcionalni i zadovoljni su običnim parčetom papira. Ima i onih koji mesto gde su stali jednostavno zapamte, gotovo intuitivno. Zajednički neprijatelj su svakako prethodno pomenute "magareće uši" i švrljanje po knjigama. Očuvanje knjige je za mnoge ravno poštovanju samog dela i autora.

Što se tiče evidencije, moderna vremena donela su izazove i prednosti. Neki vode pedantne spiskove u sveskama, beležeći i citate i utiske, sa popisom od preko hiljadu naslova. Drugi su prešli na digitalne platforme i vode računa o broju pročitanih knjiga godišnje. Prosek se kreće od desetak do čak pedeset knjiga godišnje, što zavisi od slobodnog vremena i životnih obaveza. "Život je prekratak da bi se čitale loše knjige", stav je koji sve više prevladava, pa čitaoci bez griže savesti ostavljaju delo koje im ne leži i prelaze na sledeće.

Moderni izazovi i večne vrednosti

U vremenu kada su informacije dostupne na klik, ljubitelji knjiga se prilagođavaju, ali ne odustaju od suštine. Pitanje o popularnim psihološko-motivacionim knjigama poput "Tajne" izaziva skepsu. Mnogi su ih čitali, ali s dozom rezerve: "Dok čitam, sve sam u fazonu 'to sam već znala', ali se naravno ne pridržavam tih stvari." Drugi ih otvoreno ne vole i smatraju ih previše simplističkim. S druge strane, knjige Robina Šarme i dela iz oblasti popularne psihologije imaju svoju publiku, posebno među onima koji tragaju za konkretnim savetima i životnom inspiracijom. Viktor Frankl se spominje kao neko ko spaja stručnost i pristupačnost.

Audio-knjige su još jedan moderan fenomen koji izaziva podeljena mišljenja. Dok neki ne mogu da se naviknu i tvrde da "to nije to", drugi ih koriste za opuštanje i uspavljivanje, poput onih koji su uživali slušajući Ekarta Tola pred spavanje. Čitanje na stranim jezicima, pre svega engleskom, postalo je uobičajeno, posebno za knjige koje još nisu prevedene ili za usavršavanje vokabulara.

Na kraju, i pored svih promena, ljubav prema pisanoj reči ostaje postojana. Bilo da je reč o odlasku na Sajam knjiga, koji je za mnoge svetinja uprkos gužvama, ili o mirnom popodnevu sa starim, antikvarnim izdanjem koje miriše na prošlost, suština je ista. Knjiga je saputnik, uteha i prozor u beskraj. U njoj tražimo odgovore, ali i pitanja. Kroz delá Nušića, Andrića, Šekspira, Crnjanskog i svih onih koje smo spomenuli, mi ne učimo samo o svetu, već i o sebi. I dok se jedan čitalac pita da li će ikada stići da pročita sve što poželi, drugi ga teši najlepšom istinom: "Cilj nije pročitati sve, već beskrajno uživati u čitanju."